Kreativan vikend za crtež i fotografiju Elene Mitreske i Iskre Trajčeve

19h Otvaranje izložbe

19h15 Nastupa Anur, Katalonija

20h Nastupa Adrien Ballus, Katalonija

21h Nastupa Nora, Severna Makedonija

Na Izložbi Elene Mitreske koja nosi naziv „Luminoznost nesvesnog" biće izloženi crteži podeljeni u tri ciklusa. Prvi je naslovljen „Whimsical otherworldly creatures" (Čudna vanzemaljska bića), koji uključuje nekoliko starijih crteža u odnosu na drugi ciklus pod nazivom „Dream keepers and whisperers" (Čuvari i došaptači sna), kao i nekoliko novijih crteža.

Prvobitni impuls za stvaranje crteža potiče od fascinacije čudesnim bićima o čijem postojanju i ne znamo, čija nas egzistencija stalno iznenađuje, a čija nas pojava navodi na misao da dolaze iz neke druge dimenzije.

Kroz crteže Elene Mitreske primećuje se radoznalost i interesovanje za simboličko izražavanje. Tačnije, način likovnog izražavanja autorke nalikuje na art terapiju, kroz koju ona upoznaje sebe iz drugačije prizme. Procesu pristupa na nežan i kreativan način, koristeći ga kao metodu za rad na sebi.

Izvor sadržaja umetničkog dela u art terapiji proizilazi iz našeg unutrašnjeg iskustva. Ono što predstavlja je autentično i zato ne postoji ispravan ili pogrešan način da se to uradi. U crtežima Mitreske fokus je uvek na procesu i izražavanju unutrašnjeg, nevidljivog carstva, dok je završno delo samo dokaz transformacije koja se dešava na tom putu. Izrada dela koristi se za dalje razumevanje sebe. Umetnost služi kao terapija tamo gde je sam proces stvaranja lekovit, a za onoga ko ga praktikuje postaje temeljno, svesno i opuštajuće iskustvo. Iz perspektive neuronauke, delovi našeg mozga koji su aktivni tokom stvaranja umetnosti razlikuju se od onih koje koristimo za verbalnu komunikaciju. Na taj način se naš unutrašnji dijalog utišava, što može biti osvežavajuće i umirujuće iskustvo. Slika nudi vizuelni jezik, predstavljanje iskustava u našem umu koja je teško izraziti rečima.

Umetnost je u službi terapije tamo gde ona postaje sredstvo simboličke komunikacije i put do nesvesnog uma. Nije slučajno što se ovakva tehnika crtanja, praćena minucioznošću, detaljnošću i preciznošću, neretko povezuje sa mandalom. Mandala na sanskritu znači krug ili upotpunjavanje. Kada neko izradi mandalu, ona postaje prozor za istraživanje sopstvenog unutrašnjeg ja. Prema Karlu Jungu, mandala je reprezentacija nesvesnog sopstva. Čovek (mikrokosmos), mentalno „ulazeći" u mandalu i krećući se ka njenom centru, po analogiji biva vođen kosmičkim procesima dezintegracije i reintegracije. Na kraju, važno je znati da se ne radi o umetničkim zaslugama, već o postizanju određene sporosti i usredsređenosti, kako bi se dozvolilo kreativnom i intuitivnom toku da se pojavi...

Vibrantna harmonija – izložba Iskre Trajčeve

Fotografije Iskre Trajčeve su nadrealne i melanholične scene koje pozivaju posmatrača da komunicira sa unutrašnjim svetom usamljenih figura koje simbolizuju nesvesna stanja. Nadrealne slike, minimalne u svojoj estetici, a bogate simbolikom i emocijama, fokusiraju se na teme inspirisane ljudskom psihologijom i snovima.

One nalikuju spokojnoj i melanholičnoj meditaciji koja smiruje životni haos i transformiše se u introspektivno putovanje koje dovodi u pitanje dubine postojanja. Čini se da je cilj umetničkog izraza Iskre Trajčeve da baci svetlost na iskustva bića i stanja uma. Njeni subjekti (najčešće je to ona sama) su anonimni, sa malim bleskovima svesti, zatvoreni u monohromatske postavke, što omogućava posmatraču da zamisli sebe kao subjekta, razmišljajući o sopstvenim iskustvima i životnom putu. Trajčeva svojim fotografijama zarobljava savremenu ženu u trenucima tišine i refleksije, stvarajući intimne portrete unutrašnje borbe i samospoznaje.

Na taj način nam omogućava da otkrijemo više o sebi i vodi nas na nepoznato putovanje koje na kraju počinje da oblikuje naše sopstvo. Možda autorka želi da prikaže odnos sa našom senkom – od trenutka kada počnemo da se suočavamo sa njom, pa sve do potpunog prihvatanja, doživljavajući je kao deo koji nas povezuje u celinu.

Autorka koristi minimalnu digitalnu manipulaciju kako bi naglasila ponavljanje i preciznu simetriju, a figure se savršeno usklađuju kao da su zamrznute u trenutku neposredno pre nego što potonu u sebe ili preduzmu neku akciju.

Iskrine fotografije nose ambijent izolovanosti, odvojenosti ili otuđenosti kroz bezizražajna ili odsutna lica subjekata i pastelnu paletu boja, zamagljujući razliku između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Rutinske radnje su rekonstruisane sa vizuelnom čistotom koja je umirujuća i simetrična, a ponekad odjekuje eteričnom tišinom.

Ukupni efekat evocira kontemplativnu tišinu u produženom trenutku obećanja i svesnosti – što je kvalitet koji je teško postići u brzom tempu savremenog života.

Kroz dela Iskre Trajčeve može se videti njena očaranost snažnom vezom između tela, formi i prostora, ali i fokus na žensko telo i njegovu percepciju u moćnim i nežnim fotografijama ženske figure. Ženska figura u Iskrinim delima je više od samo fizičkog tela; ona je simbol ženske snage, nežnosti i mističnosti. Umetnica često prikazuje žensku figuru u intimnim i često izolovanim trenucima, fokusirajući se na detalje kao što su kosa, ruke i noge. Ovi detalji su tretirani sa poštovanjem, pažnjom i posvećenošću, kao da su sakralni predmeti. Paleta boja, kojom dominiraju zemljani tonovi i pastelne nijanse, stvara atmosferu mira i tišine. Ženska forma je često integrisana u prirodne elemente, kao što su voda, zemlja i biljke, što naglašava njenu vezu sa prirodom i životnim ciklusima.

Ženska forma je centralni element na Iskrinim fotografijama. Ona je tretira sa poštovanjem i nežnošću, ističući njenu lepotu i krhkost, ali i njenu snagu. Veza između ženskog tela i prirode je česta tema, čime se stvara osećaj jedinstva i harmonije. Trajčeva prikazuje ženu kao deo prirodnog sveta, kao biće koje je istovremeno snažno i ranjivo.

Telo na njenim fotografijama povezuje se sa okolinom, ponekad se približavajući granicama svojih limita i dostižući apstrakciju, a drugi put jednostavno prihvatajući svoj najljudskiji aspekt.

Rolan Bart kaže da fotografija zahteva poziranje, preobražavanje u sliku. Ona umrtvljuje telo i "ja" se nikada ne podudara sa slikom koju ona pruža, jer je slika tvrdoglava, nepokretna, dok je "ja" lako, višestrano i u pokretu. Fotografija je nastupanje sebe samog kao drugog, neprirodno razdvajanje svesti od identiteta. Ona subjekt preobražava u objekt, u muzejski predmet.

Proces zamrzavanja o kojem govori Bart vidljiv je u fotografijama Trajčeve. Tretirajući žensku formu kao istovremeno moćnu i nežnu, ona je prikazuje kao skulpturalni oblik, često stvarajući paralele između njene forme i oblika pronađenih u naborima određenog materijala ili organske materije. Na taj način, slike odstupaju od fizičkih svojstava i uloga prezentovanih predmeta, dajući im novo značenje.

Iskrine fotografije imaju estetiku koja teče od jednog škljocaja do drugog, povezujući ih i stvarajući vizuelnu sličnost. Palete crvene i plave boje, pomešane sa više zemljanih tonova, daju jedinstvo pričama, dok upotreba materijala i tekstura omogućava posmatraču da se približi samoj suštini fotografije.

Jedna od karakterističnih tehnika koje Iskra koristi je upotreba svakodnevnih predmeta kao simboličkih elemenata. Ovi predmeti, kao što su ogledala, ključevi i staklo, transformišu se u nadrealne i misteriozne znakove. Ogledalo se, na primer, često koristi za istraživanje teme identiteta i refleksije sopstvenog „ja“. Ključevi, pak, simbolizuju vrata ka drugim svetovima ili skrivenim uspomenama. Upotrebom digitalne manipulacije, umetnica se igra vremenom i prostorom, stvarajući nadrealne scene u kojima se stvarno i nestvarno spajaju. Ove tehnike doprinose stvaranju jedinstvenog vizuelnog jezika koji podstiče gledaoce na duboko razmišljanje i individualnu interpretaciju.

Biljke predstavljaju rast, život i cikluse prirode. Poređenje žene sa biljkom sugeriše njenu vezu sa prirodom, kao i njenu sposobnost transformacije i obnavljanja. Biljke takođe mogu simbolizovati krhkost i zavisnost od spoljašnjih uslova.

Izolovani prostori, kao što su prazne sobe ili pejzaži, oličavaju osećaj odvojenosti i introspekcije. Ovi prostori u Iskrinim fotografijama su poput belih platna na koja žena projektuje sopstvenu viziju sveta. Oni mogu biti mesta tišine i razmišljanja, ali takođe i usamljenosti i tuge.

Odnos između ljudskog subjekta i prostora, prirodnih i veštačkih elemenata sa kojima se povezuje, veoma je važan za Iskrine fotografske priče. Pretpostavljam da se iza toga krije verovanje da u svetu postoji snažna veza i jedinstvo koje se stvara, prekida i obnavlja u neprestanom krugu.

Sa strpljivo razrađenim jednostavnim mehaničkim trikovima, autorka uspeva da svojim fotografijama pruži nadrealističku atmosferu koja ih karakteriše, ali i elemente apsurda, i nečega što je istovremeno nežno i teško. Naoružana samo svojom maštom i bez ikakvog popuštanja kapacitetima digitalnog kolaža kao što je Photoshop, Iskra nam nudi jedinstvene fotografije napravljene običnim telefonom. Obdarene snažnim simboličkim nabojem, one su prave parabole – dobrovoljno uznemirujuće, pa čak i obeshrabrujuće. Izuzetno ličnim tonom, Trajčeva oslikava ljudsko stanje, otvoreno, ali ne bez nežnosti, jer je empatija zaista ono što neguje njen umetnički pristup. I ako njene slike izazivaju melanholično osećanje, to je sa jedinim ciljem da se iznese nesumnjiva poezija.

Različite, ali koherentne, njene fotografije formiraju esej o tegobi bića, gde nas akcenat na humoru podseća na Ničea: „I svaka misao u kojoj ne prsne smeh neka bude proglašena lažnom“. Deluju „obično“, ali su prepune mašte i lucidnih rešenja – njene fotografije su stimulativne za gledaoce, dajući im izmenjenu viziju sveta. Ona stvara nadrealne scene kombinujući svakodnevne predmete.

Tako kroz njih možemo videti subjekte koji umesto glave imaju balon ili metlu, ogledalo, belo platno i crvenu sijalicu, tanjir, veliku narandžastu tikvu i beli oblak, kao i distorzirane, zamagljene, misteriozne subjekte. Kosa servirana u tanjiru secka se kao brokoli, jedna mala keramička srna viri iz žarko crvene paprike, jabuka pozira ispred stare mašine za mlevenje oraha koja liči na fotoaparat – sve to stvara kratak perceptivni kratki spoj koji izaziva osmeh kod posmatrača.

Na pola puta između intelektualne igre Magrita i skeča Monti Pajtona, njene fotografije, često sa humorom, istražuju ljudsko stanje, njegove granice i protivrečnosti, ponekad uznemirujuće, ponekad groteskne..

Anur aka Arnau Musach

Arnau Musach Sobrevias (Centelles, 1989) studirao je likovna umetnost završio različite kurseve vezane za zvučnu umetnost, audiovizuelne medije i animaciju, kao što su zvučna skulptura (Fakultet lepih umetnosti), autsajderska umetnost u CCCB-u i eksperimentalna rotoskopija u Cràter Lab-u. Izlagao je na manifestacijama Ikas art (Bilbao), Sense Títol (Barselona), Punts de Fuga (Fondacija Arranz-Bravo), La Constel·lació de la meva vida (El Casino de Vic), Parada Zero, Exabrupto, VCCC (Vic) i sarađivao je sa projektom Parelles Artístiques. Takođe je muzički aktivan sa solo projektom Anur i vodi kulturne aktivnosti u La Cloti, zapuštenom prostoru u četvrti Adoberies u Vicu..

https://editalaservidumbre.bandcamp.com/.../anur-cos-on-ric

Adrien Ballus

"Kao mali sam išao na privatne časove klavira, ali sam počeo da uživam u komponovanju tek sa 13 godina kada smo osnovali prvi bend. Sa 17 sam ga napustio, a neposredno pre studija lepih umetnosti, osnovali smo grupu Nult. Članovi Nulta su živeli zajedno i provodili sate vežbajući; imali smo dobre koncerte po raznim mestima i gradovima Katalonije. Uporedo sam komponovao samostalno i ubrzo objavio album Onades, koji sam izvodio u više navrata. Nakon što se Nult raspao, ponovo smo se okupili u drugačijem sastavu i formirali Naan i AAA, eksperimentalnije grupe koje su takođe nastupale uživo. Trenutno sviram u triu DISMANTRA i vrlo brzo nas očekuju novi koncerti. "

https://adriballus.bandcamp.com/album/onades

Nora

Nora Stojanović (Eleonora Stojanović) je makedonska muzičarka i umetnica, ključna figura alternativne i eksperimentalne scene devedesetih i početka dveiljaditih godina. Njena karijera obuhvata rad u kultnim sastavima, solo eksperimente i učešće na značajnim kompilacijama koje su definisale balkanski underground.

Ključni projekti i saradnje

Mizar: Nora je bila vokal kultne grupe Mizar. Svoj glas je pozajmila za njihov treći studijski album "Kobana" (2004), što je bio istorijski trenutak za bend jer su tada prvi put uveli ženski vodeći vokal.

Bernays Propaganda: Bila je prva pevačica benda Bernays Propaganda u samom početku, od januara do februara 2008. godine, pre nego što je tu ulogu preuzela Kristina Gorovska.

N.O.R.A.: Pod ovim umetničkim imenom (stilizovanim akronimom njenog nadimka) istražuje intimnije i eksperimentalnije forme. Projekat se oslanja na mračniji, atmosferski zvuk (darkwave i gothic), nastavljajući se na estetiku „makedonskog vizantijskog“ zvuka.

Učešće na kompilacijama i diskografija

Njen doprinos makedonskoj sceni devedesetih zabeležen je na nekoliko bitnih izdanja:

Makedonski Dokument: Učestvovala je sa pesmom "Dear Prudence" na izdanju Macedonian Document Step 1 (1994).

14 Pesni za Uško: Na ovoj kompilaciji iz 1995. godine zastupljena je numerom "Children Of God".

Preskok (Templum Margina #50): Godine 2000. doprinosi projektu sa pesmom "Fire Walk With Me".

Solo rad i digitalni arhivi

U njenom opusu iz devedesetih izdvajaju se solo trake poput "Untitled 1", koju karakterišu trip-hop i darkwave uticaji. Na platformi SoundCloud dostupni su njeni snimci iz tog perioda, dok se na Discogs-u pominje i njen rad na muzici za film "Maklabas" i projektu "B.O.R.G.".

Nora Stojanović ostaje prepoznatljiva po svom specifičnom vokalu i sposobnosti da spoji tradicionalne vizantijske uticaje sa modernim alternativnim pravcima.