Igralište: Jovanka Mladenović

Jovanka Mladenović (1979. Beograd), diplomirala je (2003), magistrirala (2010) i završila doktorske umetničke studije (2016) na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta u Beogradu. Kao stipendista Francuske vlade bila je na studijskom boravku na Ecole Nationale des Beaux-Arts u Parizu (2007/08). Učestvovala je na velikom broju samostalnih i kolektivnih izložbi, rezidencijalnih programa, seminara i radionica u Beogradu, Njujorku, Vašingtonu, Pekingu, Parizu, Los Anđelesu, Barseloni, Helsinkiju, Minhenu idr. Dobitnica je više priznanja i stipendija, a radovi joj se nalaze u mnogobrojnim privatnim i javnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu. Radila je kao predavač i koordinator eko-umetničkih radionica na više internacionalnih seminara i projekata, Auriljak/Berlin/Beograd (2004-2010, EKO plan). Članica je ULUS-a (2004). Radi kao docent na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu.

“Apostrofiranje nekog konkretnog geografskog toposa na pejzažima Jovanke Mladenović, projekcija je više duha, fantazam konstruisanog staništa i mesto ludičkih hipnagoških stanja njenog autora, nego bilo šta drugo. Iako po pravilu u njemu nikada nije predstavljena ljudska figura, nulta tačka ovog pejzaža jeste proizašla iz antropološkog obima fenomena po kome se iluzija mesta ili, u ovom konkretnom slučaju – iluzija otvorene scene nagoveštenog događaja u kojima je učestvovao čovek – uvek iznova raz-oprostoruje i apstrahuje u vrstu inverzne perspektive slike kako bi se približila specifičnom iskustvu trauma ili analognoj strukturi nekog jedinstvenog „psihičkog događaja“. Sa najnovijim ciklusom radova pod nazivom Igralište, ove se matrifikovane predstave pejzaža u inverznoj perspektivi i naličju svojih dominantnih narativa, sada i doslovno upisuju u izlagački prostor.

Igralište je pokušaj rekonstrukcije jedinstvenog motiva, visoravni planinskog pejzaža Zapadne Bosne u kome umetnica u mladosti često obitava i u kome se formiraju njena najranija sećanja na odrastanje i prostor zajedničke igre. Pejzaž je ovde slikarski definisan po fotografiji, kao eterični brisani prostor i proplanak, i kao apstraktno sećanje na formativno vreme dečijih igara u ritmovima „eksperimenta, greške i ponavljanja“. Sećanje na kasnije igrokaze odraslih u njihovim deteriorizovanim igrama nasilja. Na prostor osposobljavanja za pronicanje u sve kasnije režime gledanja i doživljajne aspekte stvarnosti...”
Jelena Krivokapić, istoričarka umetnosti (iz predgovora kataloga)