Tehnoklizma: Božidar Mandić

Izložba Božidara Mandića „Tehnoklizma“, kojom se obeležava 55 godina umetnikovog stvaralaštva i rada Porodice bistrih potoka, biće otvorena u četvrtak 6. novembra 2025. u 18 časova u Velikoj galeriji SKCNS-a (Ulica Vladimira Perića Valtera 5). Posetioci će na izložbi moći da pogledaju najnovije umetnikove radove, kao i neke od dokumenata i radova iz istorije Porodice bistrih potoka. Tokom izložbe će biti emitovan film Porodice bistrih potoka o Božidaru Mandiću – „Uništiti se”.
Na otvaranju će, pored umetnika, govoriti Nebojša Milenković, dugogodišnji svedok i poznavalac umetnikovog rada, a Božidar Mandić će izvesti uvodni performans pod nazivom „Ja ne ličim na umetnika”.

Vođenje kroz izložbu zakazano je za četvrtak, 27. novembar 2025. u 18 časova, kada će o postavci govoriti Božidar Mandić, Nebojša Milenković i Tibor Varadi. Izložba će biti zatvorena u četvrtak, 4. decembra 2025. u 18 časova, a zatvaranje će biti propraćeno performansom trupe Porodice bistrih potoka, pod nazivom „Urlik za epohu”.

Božidar Mandić pripada novosadskoj avangardi sedamdesetih, kada su nove umetničke prakse i konceptualna umetnost uzbudile postojeće tradicionalno poimanje umetnosti. Godine 1977. odlazi u malo selo Brezovica na planini Rudnik i osniva komunu Porodica bistrih potoka. Do sada je objavio 28 knjiga, realizovao 23 samostalne i 50 kolektivnih izložbi, kao i 400 izvedbi svojih pozorišnih predstava. Održao je oko 300 tribina i predavanja o povratku prirodi, „planetarizmu”, humanim gestovima i umetnosti. Kolumnista je Kulturnog dodatka dnevnog lista „Politika”, „Danas”, „Radio Beograd 1 (dečija redakcija)”, „Novosti”, „TV Metropolis”, „Scene”... Veliki deo njegovog rada ispratili su brojni mediji jer su njegov život i umetnost jedna vrsta anticipacije, kao i pionirstvo ekološke misli i života u komunama.

Izvod iz predgovora kataloga:

Božidar Mandić je, pre svega, jedna Energija. Jurodiva. Samorodna. Autodidaktična. Pokadšto neukrotiva. Svakako originalna. Samosvojna. Od trenutka kad, kao svršeni automehaničar i skoro pa profesionalni fudbaler, stupa na umetničku scenu – najpre intuitivno, praćen osećajem i željom za pripadanjem, pohađajući lični umetnički univerzitet, danas poznat kao novosadska (neo)avangardna scena s kraja 1960-ih i početka 1970-ih, okupljena oko slavne Tribine mladih te časopisa Index, Új Symposion i Polja, Božidar Mandić, kroz neposrednu, više životnu nego umetničku praksu, otelotvoruje slavni ideal i artistički kredo grupe Kod koji glasi: „Praviti umetnost od činjenica života”. Bilo je to neizvesno generacijsko putovanje, institucionalno ignorisano (ne računajući Tribinu, naravno) te medijski, sudski i policijski proganjano... Ali Energija koja se sa tom slavnom generacijom u Novom Sadu probudila bila je nešto što se, ni pre ni kasnije, u ovom gradu nije ponovilo. U epicentru aktivnosti i pojavnosti (neo)avangardista '70-ih bili su termini poput: inovacije, subverzivnosti, rizik, eksperiment, provokacije, oneobičavanja, eksces, incident – pojednostavljeno nemirenje sa štafelajnom obamrlošću i tretiranja umetnosti kao nekakvog stvaralaštva koje se, naposletku, svede na trku za sticanjem privilegija ili, u srećnijim slučajevima (po same slikare), kao dekor u kućama bogatih. Cilj, dakle, nije puko stvaranje – već emancipatorske prakse čija je suština bila u doslovnom življenju umetnosti, to jest menjanju postojećeg stanja (kako u kulturi tako i u društvu). Skupa s Novom umetnošću, avangardisti 1970-ih želeli su i nove odnose, drugačije, bolje društvo, naposletku – pošto je pobuna 1968. iz koje je ovaj duh direktno proistekao bila internacionalnog karaktera – želeli su i Novi, pravedniji, neeksploatatorski svet. […]

Nebojša Milenković, viši kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine

O umetnosti Božidara Mandića:

• „Porodica bistrih potoka”, na čelu sa Božidarom Mandićem, je ostvarena utopija. Naravno, delimično... I tako delimično ostvarena utopija, moćna je…
  Jovan Ćirilov

• Umetnost kao razmatranje uslova čovekovog života u prirodi i veštački stvorenoj sredini i njegovog suživota u društvu je angažovanost koja se ne može zanemariti kod Božidara Mandića (Porodica bistrih potoka). Razlika između njegovih i mnogih drugih dela je u tome što u svojim delima, u kojima se ukida granica između umetnosti i života, što je jedan od retkih prihvatljivih vidova.
  Vladan Radovanović

• Pogled „prvog čoveka”, gledati stvari kao da to prvi put vidi čovečije oko. Ovaj je pogled šansa za osmišljavanje. Šansa koja se čeka ponekad se iznenada realizuje kao skulptura od pruća, za potpaljivanje vatre, a ponekad ostaje na distanci, pa se može zabeležiti samo čekanje.

  
  Tibor Varadi