I've found a new place to be from: Marija Kadelburg

Ova izložba predstavlja refleksiju mog ličnog iskustva. Bavim se prostornim, emocionalnim i simboličkim dimenzijama migracije, postavljajući pitanje šta znači konstruisati „dom” kada je temelj pripadanja u pokretu. Kroz video, fotografiju i instalaciju trasiram autoetnografsku putanju kroz majčinstvo (maternalno), domaćinstvo, identitet i arhitekturu svakodnevice. Umesto da tražim razrešenje, prihvatam fragmentarnu prirodu sećanja i performativni karakter postajanja.

U središtu ovog rada nalaze se tri isprepletane konceptualne skripte koje mi pomažu da razumem slojeve disjunktura kroz koje sam prošla: arhitektonsku, afektivnu i maternalnu.

I. Arhitektonska disjunktura: od prostora ka mestu

Prva disjunktura se odvijala na nivou arhitekture — prelazak iz jednog doma u drugi, iz Beograda u London, iz poznatog u nepoznato. Bašlarova ideja kuće kao „topografije intimnog bića” više nije bila primenljiva. Moje stanovanje — ili možda bolje reći habitus, u smislu svakodnevno doživljenog i usvojenog prostora — prestalo je da bude fiksna tačka (Bourdieu, 1977), postao je privremeni, nestabilni okvir, prostor koji tek moram da osvojim i iznova učinim svojim.

Video instalacije na LED ekranima funkcionišu kao skulpturalni svedoci ove tranzicije: petlje koje odbijaju naraciju i umesto toga predstavljaju prostor kao proces — kontejner daha, svetla i gesta. Dom je postao telo u promeni. Kao što piše Anri Lefevr, prostor se društveno proizvodi, a ne samo naseljava. Učila sam kako da ponovo proizvedem prostor — ispočetka.

II. Afektivna disjunktura: geografija nege

Polaroid fotografije — analogne, mekih ivica, neposredne — govore o afektivnoj disjunkturi kroz koju i dalje prolazim. One dokumentuju spor, istrajan čin pripitomljavanja stranog. Radnja „Toy Project”, ispadanje zuba moje ćerke, staro zdanje na Arčveju, dvospratni autobus — ovo nisu velike naracije već mikro-arhive prisustva. Kroz ponavljanje i vraćanje, mapiram ono što bi Džudit Batler nazvala performativnim stvaranjem doma: geste i rituale koji omogućavaju da prostor postane nastanjiv. Moj identitet nije nešto što nosim netaknuto kroz prostor. On se ostvaruje kroz relacione činove. Takođe mislim na Mišela de Sertoa i njegovu ideju svakodnevice kao mesta otpora — kroz ove male činove postavljanja i prisvajanja, ponovo prisvajam prostor.
Jer u svojoj kući mogu da skačem od sreće — ako to želim. Ta mogućnost možda deluje jednostavno, ali ona obeležava prostor u kojem sam subjekt, a ne objekat okolnosti. To je mesto gde mikrogesta postaje afirmacija postojanja.

III. Maternalna liminalnost: između uloga i prostora

Treća disjunktura je maternalna. Oslanjajući se na koncept liminalnosti Viktora Tarnera, majčinstvo ne doživljavam kao statičan identitet već kao granično stanje — između vidljivosti i nevidljivosti, produktivnosti i zastoja, intime i izlaganja. Domestika ovde nije sakrivena niti estetizovana; ona je jednostavno — nastanjena. Oslanjam se na umetnice kao što su Meri Keli, Mirl Lederman Jukeles i druge feministkinje koje osporavaju podele između javnog i privatnog prostora. Tekstovi Žulije Kristeve o majčinstvu kao simboličkom rascepu i kreativnom potencijalu duboko odjekuju u meni: majčinska liminalnost postaje prostor emotivnog i kulturnog pregovaranja.

Ova liminalna pozicija je takođe materijalna. Dijalog između digitalnog videa i Polaroid fotografije objedinjuje neposrednost analognog pamćenja sa distancom konceptualnog kadriranja. Ovi radovi ne prikazuju majčinstvo ili prostor — oni iz njih izrastaju. Atelje postaje trambolina; stan postaje bina; čin snimanja postaje gest kontinuiteta.

Od doma ka domovini: migracija kao situirano postajanje

Odlazak iz Srbije bio je promišljena odluka, donesena kao odgovor na šire postjugoslovenske okolnosti — oblikovane ekološkim problemima, političkom stagnacijom i odsustvom održivih umetničkih mogućnosti. Moj odlazak nije bio beg, već reorijentacija. Beograd me je oblikovao; London je grad kroz koji se sada ponovo sastavljam.

Naslov izložbe — I've Found a New Place to Be From — preokreće poznato pitanje. Umesto da pitam odakle dolazim, pitam: odakle mogu ponovo da počnem? Na srpskom jeziku, „domovina” objedinjuje kuću (dom) i otadžbinu. Gubitak jednog menja drugo. Dom postaje konstelacija situiranih postajanja. Kao što nas podseća Edvard Said, egzil nije samo odsustvo — on je i plodno tlo za ponovno osmišljavanje identiteta.

Agens i etika nege

Ova praksa funkcioniše i kao agens i kao etika nege — procesualna, situirana i autorefleksivna. Radim kroz autoetnografske metode koje dopuštaju da moje lično iskustvo postane i materijal i metod. Sledeći Donu Haravej i njeno shvatanje „situiranih znanja”, ne pretendujem na univerzalnost. Govorim iz delimičnih, utelovljenih i pozicioniranih istina. Ono što je često označeno kao marginalno — domaće, maternalno — ovde postaje središte mog kritičkog i estetskog istraživanja. Nega ovde nije tema — ona je sredstvo, metod i gest. Ne pokušavam da razrešim tenzije migracije, majčinstva ili identiteta. Trudim se da njihove disjunkture učinim vidljivim — ne kao probleme koje treba rešiti, već kao stanja sa kojima se živi, kroz koja se prolazi i koja se dele.

Marija Kadelburg

-

Marija Kadelburg (1977, Srbija) je multimedijalna umetnica koja radi u oblasti skulpture, videa, fotografije i instalacije. Masterirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i trenutno je na doktorskim studijama umetnosti novih medija. Od 2022. godine živi u Londonu, gde nastavlja školovanje na Central Sent Martinsu pri Univerzitetu umetnosti u Londonu. Njena umetnička praksa istražuje ukrštanja doma, majčinstva i migracije, često oslanjajući se na lično iskustvo kroz autoetnografske metode. Kombinuje analogne i digitalne medije u radovima zasnovanim na procesu, koji promišljaju o sećanju, prostoru i identitetu. Izlagala je u Srbiji i inostranstvu.