Što se bore misli moje: Jana Stojanović

“Što se bore misli moje” naziv je samostalne izložbe slika, ulja na platnu, akademske slikarke iz Beograda, Jane Stojanović, koja će biti otvorena u četvrtak 07. avgusta, u 19č, u Parobrodu.

Pomisao kao početak svake emocije, uokvirena je različitim narativiima njenih lokvanja, osnovnog motiva njenih pejzaža. Tananani prelazi suptilnih boja, razliveni su preko monumentalnih platana ove umetnice. Inspiraciju za svoje virtuozne kadrove na vodi Jana pronalazi u ranorenesansnim i nadrealnim prethodnicima, dok svaku njenu sliku prožima momenat tajne i davno zaboravljenog tihovanja.

Odabrani radovi predstavljaju unutrašnje prostore prikazane kroz pejzaže i njihove kadrove. Deo su šire serije radova nastale u korespodenciji umetnika i prirode, najčešće vezane za vodena okruženja i motiv lokvanja. Forme koje prodiru kroz svesna stanja, iščitavaju se na vizuelnim prikazima, naizgled statičnih, a zapravo živih bića koja nastavljaju da postoje kroz minimalni pokret i u neprekidnom sistemu promene. Konstantan nametnuti imperativ brzine i hiperprodukcije iznedrio je svoju suprotnost u slici kao ličnu težnju za smirenjem i otklonom od neprirodnog.

Naziv ove izložbe prati umetnikovu borbu sa samim sobom u takvom društvu. Konstantna previranja i društveni haos, uticali su na pridavanje značaja takvom obliku postojanja koji je podjednako važan, ali i poučan za jednog homosapiensa danas. Pejzaži lokvanja predstava su naizgled statičnih, a zapravo živih bića koja nastavljaju da postoje kroz minimalni pokret i u neprekidnom sistemu promene. Dok raste u mulju i zadržava nežnost, kako postojanja tako i kretanja, njegova snaga i izdržljivost daleko su fascinantniji naročito kada se uzme u obzir njegov tanani izgled. Svaki pojedinac kao jedno takvo meditativno telo poseduje sopstveni glas koji se može daleko čuti, ukoliko je njegov izvor dovoljno jak i postojan.

Suptilnost postojanja, ali i stvarnog pokreta ove biljke, iskazana je brojnim kadrovima na vodi u izmišljenim liminalnim prostorima. Kroz različite narative, umetnica pokušava da iskaže bezbroj ličnih utopija. Meditativni metod građenja scena koherentan je načinu egzistiranja lokvanja. Jednostavnost situacije i fragilni načini izrade izvlače na površinu suptilnost kretanja. Značaj takvog oblika postojanja podjednako je važan, ali i poučan za jednog homosapiensa danas. U moru prevelike količine informacija i hiperprodukcije, svako od nas se susreće sa konstantnim imperativom brzine. Svaki pojedinac kao jedno meditativno telo poseduje sopstveni glas koji se može daleko čuti, ukoliko je njegov izvor dovoljno jak i postojan. Šta je postavljeno kao aksiom danas, šta upravljaju našim pobudama i da li je konstantno kretanje u brzini postojanja jedini način uspešnog bivstvovanja, samo je deo upitnika koji se nameće. Pojave i načini ne moraju biti nužno eksplicitni da bi bili primećeni. Suptilnost kretanja jasno daje na snazi i ispod površine primarno vidljivog. To je značajna udica bačena kao odgovor na današnji imperativ kretanja koji je prerastao u konstantnost.