Linija 1: Jedan mogući presek mlade umetničke scene

U subotu, 19.10. 2024, u 19 časova, otvaramo novu izložbu grupe autora pod nazivom "Linija 1". Selektor Nemanja Nikolić uvrstio je pet autora za ovu postavku: Ana Stojković, Aleksandar Bata Jovanović, Bogoljub Djoković, Mladen Mićić i Sanja Lazić. Kustos izložbe i autor teksta u katalogu je Sanda Kalebić. Izložba je otvorena do 2.11.

"Izložba „Linija 1” donosi nam radove petoro umetnika – studenata osnovnih, master i doktorskih studija Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Iako mladi, u svom radu i dosadašnjoj karijeri pokazali su izuzetnu zrelost kako u likovnom pristupu, tako i u važnim tematikama koje obrađuju. Njihove prakse i pristupi izražavanju su različiti, te ova izložba nema objedinjujući idejni okvir, već predstavlja jedan mogući presek mlade umetničke scene u Beogradu, i donosi nam uvid u to na koji način i šta ih interesuje i zaokuplja.

Odrastajući u Boru, tema kojom se Sanja Lazić bavi u svom radu gotovo da nije mogla da bude izbegnuta. Tokom više od sto godina postojanja modernog rudarenja u Boru, grad i rudnik su u najtešnjoj sprezi. S jedne strane, čitava ekonomija i životi gotovo svih ljudi u gradu zavise prvenstveno od rudnika, a s druge, od kako je nastao, rudnik ima devastirajuće posledice kako na prirodnu okolinu, tako i na ljude koji žive u njemu i njegovoj blizini. Sanja u svom radu istražuje ovu temu iz više uglova, a na ovoj izložbi je prikazana velika fotografija kopa i video rad „Rudarstvo za bolje društvo”. Velelepni kadrovi snimani polako na prvi pogled deluju opčinjujuće, nestvarno veliko i gotovo lepo, i taman kada počnemo da uživamo u njima, krećemo da shvatamo da nešto nije u redu. Sublimni industrijski pejzaž zapravo nije lep, u oku posmatrača kreće da se dešava autokorekcija: Zar kuće nisu preblizu kopova? Gde je priroda? Gde su ljudi? Zvuk polako kreće da nervira i da se čini jezivim, a u vidu subliminalnih poruka, Sanja polako ubacuje i reči RUDARSTVO ZA BOLJE DRUŠTVO, što predstavlja jedan od slogana koje rudarska kompanija ispisuje po bilbordima u gradu. Ironija ove poruke je gotovo neverovatna. U rudarskom gradu i njegovoj okolini, u kome je kvalitet vazduha, vode i zemljišta daleko ispod minimuma, u kompaniji koja ima problem s transparentnošću i dokazivanjem da se zadovoljavaju ekološke norme, isticanje brige o boljitku društva deluje skoro kao ruganje. Ono što posebno doprinosi jačini poruke, osećaju nelagode pa i odvratnosti je način na koji nam Sanja prenosi ovu priču: ona jednostavno donosi snimke rudnika na koje superpozicionira slogan same kompanije. Autorkina intervencija je minimalna. Umesto ličnog komentara i kritike, ona prepušta publici da zaključke donosi na osnovu materijala koji nam pruža sama kompanija.

„Takovski grm” Bogoljuba Đokovića nastao je u osobenoj tehnici koju umetnik primenjuje u svom radu, otkucavanjem crteža na pisaćoj mašini. Motiv koji je prikazan – drvo – bio je čest na njegovoj prethodnoj seriji, ali ovog puta predložak je nešto sasvim drugo. Rad je nastao kao aproprijacija istoimenog bakropisa Božidara Prodanovića, čiji se primerak nalazi u umetnikovom posedu. Kao i Prodanović, i Bogoljub je iz Gornjeg Milanovca, nedaleko od kog se nalazi Takovski grm i istoimeni memorijalni kompleks koji predstavlja važan lokalni istorijski spomenik. Ovo mesto tako ima poseban značaj kako u umetnikovom odrastanju i ličnom sećanju, tako i u kolektivnoj memoriji. Odnos čoveka i mesta je tema kojom se Bogoljub već bavio u svom radu, te pogotovo onih mesta i toponima koji sa sobom nose dublja značenja za zajednicu i evociraju određene emocije, pa i rituale. Takovski grm upravo upućuje na takve sadržaje: nekadašnje drvo zapis sa sobom nosi religijsku i magijsku funkciju, koja prevazilazi regionalni značaj te se njegova sudbina u verovanjima povezuje sa sudbinom ne samo lokalnih ličnosti i događaja, već i potonje srpske istorije. Širi istorijski i lokalni kontekst je samo okvir u koji Bogoljub smešta svoju likovnu igru sa originalnim Prodanovićevim radom. Originalna grafika je ekspresivna, nastala gotovo u jednom dahu brzim, intuitivnim potezima, dok je Bogoljubov postupak sušta suprotnost. Njegovi radovi nastaju sporim, preciznim i proračunatim postupkom kucanja na pisaćoj mašini po unapred pripremljenoj skici. Vremenska komponenta nastanka Bogoljubovih radova je ključna u njegovom umetničkom postupku, te ovim usporavanjem prikaza istog motiva, Bogoljub utiče na iskustvo gledanja koje je drugačije jer je proces nastanka rada drugačiji.

Crteži Mladena Micića plene svojim realizmom i minucionznim pristupom koji na prvi pogled čine očiglednim proces i vreme utrošeno u nastanak rada. Kao teme svojih crteža, Mladen bira usputne kontakte i svakodnevne situacije pored kojih prolazi. Zahvaljujući zapanjujućem hiperrealizmu koji postiže, crteži izgledaju kao fotografije, ali gotovo svi su na neki način kadrirani pogrešno, prizori su isečeni, predlošci su mutni, tako da gotovo ceo Mladenov opus izgleda kao galerija izbrisanih fotografija koje su slučajno nastale. Uzevši u obzir da su za nastanak svakog crteža potrebne nedelje, pa i meseci, ovi odbačeni prizori odjednom dobijaju na velikom značaju, i vuku da saznamo zašto su ipak toliko posebni. Na ovoj izložbi, prikazan je rad na kome se vidi ruka lutke u travi. Inspiracija za ovaj prizor je priča o dve devojčice koje potiču iz marginalizovanih, siromašnih porodica iz Mladenove neposredne okoline. U isto vreme dok su one na ulici i odrastaju sa manje od minimuma koji je potreban za normalno i ispunjeno detinjstvo, Mladenova porodica kupuje plac, na kome autor pronalazi odbačenu dečiju lutku. Ova razlika u sudbinama ga pogađa i podstiče da zabeleži taj trenutak, i to prvi put ne samo u formi crteža, već i instalacije, čime nam konkretni pronađeni predmet i njegovo okruženje prenosi i u galeriju. Situacija koja deluje banalno i očigledno, te nepravda s kojom se nažalost svi susrećemo svakodnevno, ipak toliko je važna, da treba da bude još jednom spomenuta. Mladen nas svojim radom poziva preispitamo naše potrebe i da budemo stalno svesni ljudi koje se nalaze tu pored nas, a koji su marginalizovani i nevidljivi.

Rad Aleksandra Bate Jovanovića koji je prikazan na ovoj izložbi jedan je od stadijuma dugoročnog procesa likovnog istraživanja koje je i dalje u toku. Ono započinje preuzimanjem baroknih grafika iz javno dostupnih arhiva, iz kojih umetnik potom digitalno iseca pojedinačne poteze (šrafure) i pretvara ih u likovnu jedinicu koju dalje kopira tj. digitalno kolažira. Poslednji sloj nivoa koji ovde vidimo je crtež koji predstavlja iteraciju tog istog kolaža, a čija je osnovna gradivna jedinica takođe potez nalik na šrafuru. Poigravanjem pojmovima originalnog – preuzetog, analognog – digitalnog, Bata stvara mrežu značenja koja su utkana u rad, istražujući koliko (ne nužno vidljivih) informacija on može da sadrži. Na površini, na radovima se nalazi prikaz tzv. „lažnih gradova”, nenaseljenih mesta koja bivaju izgrađena kao simulacije urbanih struktura koja služe za testiranje nuklearnog naoružanja, vojne vežbe, svemirske probe, itd. Izgrađeni za striktno određenu svrhu, imaju sve osim onog što jedan grad čini gradom – ljude. Iako su crteži apstrahovani i svedeni na geometrijske oblike, u njima se ogleda upravo ta distopijska, zazorna i neljudska atmosfera. Oni su ukalupljeni, fabrikovani i veštački. Vraćajući se na njihove formalne odlike i proces nastanka, koji se sastoji od preuzimanja, isecanja, uklapanja i ponovnog sastavljanja, autor stavlja sebe u ulogu kreatora ovog fiktivnog univerzuma, a njegov proces poprima oblike građenja svetova (eng. worldbuilding). Ovo će imati značaja u nastavku istraživanja ovog procesa, u kome se Bata okreće daljoj digitalizaciji analognog postupka crtanja.

U radu „Da li vam je muka od probijanja na umetničkoj sceni?” Ana Stojković na satiričan način preispituje stanje na umetničkoj sceni u Srbiji. Ona u potpunosti preuzima jezik farmaceutskih kompanija i njihovih reklamnih kampanja, te pravi rad koji se sastoji od instalacije i videa u kojima pronalazi lek za sve bolesti koje more (mlade) umetnike. Bilo da vam je potrebna pomoć u snalaženju u umetničkom svetu, razumevanju teorijskih i kustoskih tekstova ili podnošenju određenih aktera na sceni, sve što treba jeste da uzmete odgovarajuću farmakoterapiju. Kroz humorističan pristup, Ana zapravo mapira neke od najvažnijih pitanja s kojima se suočavaju umetnici u svojim karijerama, od onih o ličnim umetničkim kapacitetima, inspiracijama i talentu do onih spoljnih, koji se tiču školovanja u domenu umetnosti, institucija i odnosa društva prema umetnicima, te zalazi i u tabue poput nepotizma i favorizacije samo određenih pojava i aktera na umetničkoj sceni. Rad se naročito obraća mladim umetnicima koji su prirodno posebno ranjiva grupa. Čim završe formalno obrazovanje, oni bivaju prepušteni nejasnim putevima probijanja u umetničkom svetu, pokušavajući da na najbolji način započnu svoju profesionalnu praksu i ostvare umetničke karijere. Ono s čim će se susresti je nedostatak podrške sistema i pritisak da vrše kompromise, a ostaje otvoreno pitanje da li će uspeti da se sa svime izbore sami ili će da podlegnu veštom marketingu Anine art farmaceutske kompanije i nekom od instant rešenja koja nudi. Ipak, treba imati na umu da svaki medikament na sebi osim obećanog boljitka ističe i upozorenja na nuspojave i pojedinačne negativne indikacije, uz opštu napomenu koja stoji uz svaki lek: „Proizvod nije namenjen da bude zamena za redovnu umetničku praksu.”

Kroz radove Bogoljuba Đokovića, Aleksandra Bate Jovanovića, Sanje Lazić, Mladena Micića i Ane Stojković, izložba „Linija 1” pruža autentičan uvid u raznolike pristupe i teme koje oblikuju savremenu mladu umetničku scenu u Beogradu. Od kritičkog osvrta na društvene i ekološke izazove, preko ličnih sećanja i istorijskih referenci, pitanja procesa umetničkog istraživanja, do humorističkog preispitivanja same scene, ovi radovi svedoče o polivalentnosti narativa i perspektiva, kao i o dubini i raznolikosti umetničkih istraživanja. Prikazani radovi ovih petoro umetnika nas pozivaju da s iskrenim interesovanjem i velikom pažnjom nastavljamo da pratimo njihove karijere i u budućnosti."

Tekst iz kataloga, Sanda Kalebić

Foto Vladimir Popović