Čestice: Teodora Jurić Miljuš

Ma koliko se pred svima nama medijum fotografije ukazuje kao nezaustaviv odraz mirijade mozaika svakodnevica, pokatkad umetnost odaje varljiva pružanja.  Fotografski snimak i njegovi tretmani već od zrenja moderne umetnosti avangardnih stapanja ukazuje se frikcija korišćenja i oslonaca i ne samo da odgovara duhu vremena, već i pruža paradoksalne ishode. Dok se ta opterećujuća savremena sveprisutnost digitalnog snimka nameće i za ideju okvir kao i strukture, postoje vidljivi ispadi koji se, u očiglednom rasponu svoje preglednosti združuju  kao platforma novih stvaranje. Takva svojstva i odlikuju ideju predstave fotografskog snimka, ali i celokupne organske osećajnosti posmatranja. Još je nadrealistička slikarka Leonora Karington, čije delo u trećoj deceniji 21. veka doživljava neslućenu muzejsku i galerijsku aktuelnost, uočavala u preplitanjima podsvesnih predstava i figurativnih zagonetki. Njen jednostavni zapis o okcipitalnom očnom fiziološkom pravcu naše vrste je i programsko umetničko uverenje: " Jedno oko ka mikroskopu, a drugo prema stratosferi". Otud se kroz opterećenja civilizacije odredljive u datom post-informatičkom zasićenju, ukazuju pojedini podsticajni, izražajni načini osmatranja civilizacijskog kao i ličnog prtljaga.  

Teodora J.M. svoja polazišta naizgled uvodi kao medijum osnove digitalnog snimka, i to ne samo osmatranja već centričnosti i uvedenih detalja, unutar anamneze deonica sopstvene fotografisane antropomorfije.  

 Združena epiderma kolor fotografije uvodi emocije i senzacije kao protok  kompletnih kompozicija i ciklusa gde se najveći organ vrste i to van 'leonardovskog' merenja ljudske figure i kasnijeg geštalt usvajanja fotografisane anatomije uspinje ka egzistencijalnoj ispovesti.  

Kako je i moderna umetnička teorija zavisna od dejstva psihologije ličnosti, ona se baš kroz takav 'nauk o duši' definiše kao ključna funkcija za pristupanje svemu što su do našeg doba donele zamisli o napredovanju.  

Veliki kolor printovi su istovremeno i slikarski zamasi, i isto tako, na način crnila grafičkog otiska i portali ispisanih vizuelnih pripovesti. Dozvana je uloga uočljivog body arta - telesne umetnosti, ali i pravac piktografije i raznovrsnih ideograma što opisuju zgušnjavanje i asocirane naslojene obrasce, sastavne delove svačije avanture i iskušenja. Sabiranje okruženja ili prošlosti, slično kao i introspekcija ukazuju se u dodatnim kombinovanim nastavljanjima i dočaranim trodimenzionalnim shematskim poprištima snimaka gde je umetnica istovremeno i predmet i epidermalna površina. Iz istorije civilizacije nameću se telesno ritualne  ritmizovane konstante, preostale i nasleđene u peščanim, izgrebanim ili bojenim dokazima civilizacijske prisutnosti. Pravci grafizma kao mape što opravdavaju svaki potez i nehotične pravce čineći poredak tela u deonicama posebnog oslobađanja.  

Instinktivni kao i intuicijom vođeni postupci upućuju na istorijski raspon od pećinskih slika, ritualnih predmeta, kroz šamanska ucrtavanja ili linije pripadnosti aboridžinskih, ili isto tako nestalih nomadskih kretnji.  

Primeri tih snimljenih slika na sebi jesu i proširenja fotografija tela štampanih na platnima , gde se ulazi u sferu grafema i znakova, ponavljajućih ili unikatnih geometrijskih senki i mera, u mogućnost koje instinktivni pokreti iz prirode i svedoče, od ruža vetrova do solarnih izbezumljenja ili zatamnjenih prolazaka.  Zaumni jezik ideogramatike nastavlja i posreduje unutar vlastitog umetnicinog kompasa u rizičnom svetu našeg razdoblja novih iskušenja.  

Osećajni život je mapiranje shema čestica i tragova gde i razlog i delo i postupak pružaju nesvodivu izražajnu autentičnost.  

Uz snimke kao objekte raznih dimenzija to su i predmetni spomeni, bilo organske ili zemljane materije, poput svežnja kose ili razbijenog krčaga. Između atomskih čestica i prostrane oblasti lingvističkih označavanje i kriptografije. Takva, formulama nalik sad grafička i slikarska orijentacija nije puki izgovor i bekstvo, ona je obnova 'novog duha' tela i duše u prostoru.   

U umetničkoj prošlosti napretka u zakonitostima multipredmetnog sveta oličenog kod kubista kao i u ritmizovanoj dinamici lebdećih osetljivih pomeranja na horizontima što su u gipkosti ekspresije bila poprišta 'unutarnje nužnosti' koje je odvažno načinio Kandinski.  

Suptilno kadrirani kolor snimci, izdaleka nalik na globalnu snagu bilboard reklame u osećajnoj su ekspoziciji premeštanja: linearni ili ucrtani izrazi dinamično su postavljeni na leđima, ramenu, licu, stopalima svedočeći egzistencijalne neraščlanjive sadržaje iskustva. Forme ritma nadilaze ukrašavanja i arabeske, upućene su da deonicama na telu ili površinama kraj snimka nastave ka tajnama za kojima se traga.  

Nikola Šuica 

BIOGRAFIJA

Teodora Jurić - Miljuš (1985. Bern, Švajcarska), studirala je slikarstvo u klasi prof. Koste Bunuševca na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Diplomirala 2008. godine na istoj Akademiji. Bavi se slikarstvom, grafičkim diajnom, crtežom, dizajnom nakita i fotografijom.Član ULUS-a i samostalni umetnik od 2010. godine. Aktivno se bavi umetničkim radom i samostalno izlaže od 2007.godine 

Samostalne izložbe

2007. Nestra, Beograd
2008. Galerija Strategie Art, Beograd
2009. Kuća Đure Jakšića, Beograd
2010. Galerija Strategie Art, Beograd
2011. Galerija Terra, Kikinda
2021. Galerija Centra za kulturu, Majdanpek
2021. Galerija Fakulteta likovnih umetnosti, Beograd
2022. Galerija Sreten Stojanović, Prijedor
2023. Galerija Atrijum, Biblioteka grada Beograda

Učestvovala je na velikom broju kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu od kojih izdvajamo izložbe u Galeriji ULUPUDS (2006), Galeriji Progres (2008), Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić (2010, 2020 i 2021), Art Festival Mikser (2010), Međunarodno Bijenale minijature (Moderna galerija, Gornji Milanovac, 2010), Likovna kolonija Sokolica (Zvečan, 2011), Serbian Contemporary Artists Reveal (Galerija Strategie Art,Beograd, 2012), Galerija ULUS (2021), Krajiški Likovni Salon (Konak Knjeginje Ljubice,2023), Kuća Kralja Petra (2024), Međunarodni ex-tempore u Piranu (Slovenija), izložbe u Beču, Gracu i Klagenfurtu (Austrija), Milanu (Italija) i Parizu (Francuska).