491 iščezavajući kadar: Nadežda Lopardina

Izložbu „491 iščezavajući kadar“ Nadežda Lopardina posvećuje našem telu i njegovom privremenom postojanju. Iščezavajući kadar, poput bledećeg fragmenta sećanja, postaje dragoceniji, prepoznaje se do samog kraja i rastapa se u apstrakciji. Fotografije su napravljene dečjim foto-aparatom sa momentalnim štampanjem na termalnoj traci za račune — bez digitalne kopije.

Snimci na termalnom papiru vremenom blede, baš kao i sami računi. U nekim slučajevima autorka koristi već odštampane račune ili istu traku više puta, što dovodi do preklapanja slika.

Na otvaranju izložbe biće izveden performans „Telesna partitura” u kojem su posetioci pozvani da uzmu učešće. Tokom sat vremena trajanja performansa publika će biti u mogućnosti da fotografiše deo svog tela istim dečjim foto-aparatom koji je korišćen i za radove na ovoj izložbi. Fotografije će biti digitalizovane i učitane u specijalni program koji će ih pretvoriti u zvuk. Nakon otvaranja, na izložbi će biti prikazan video koji se sastoji od ovih fotografija i procesa generacije zvuka.

Nadežda Lopardina (1984, Krasnojarsk) je umetnica koja istražuje granice telesnog iskustva kroz medijume slikarstva, instalacije i termofotografije. Završila je SPBGATI kao scenografkinja i školovala se u radionici savremene umetnosti kod A. Žiljajeva. Suorganizatorka je prostora KC Radionica. Živi u Beogradu.

Ova izložba je posvećena našem telu i njegovom privremenom postojanju.

Svaki kadar je fragment sećanja, izvučen iz toka vremena. On ne beleži samo da trenutak, već i sam iščezava. Iščezavajući kadar je dragocen svojom krhkošću: ono što je skoro nestalo opažamo oštrije.

Fotografije su napravljene dečjim fotoaparatom sa momentalnim štampanjem na termopapiru za fiskalne račune — slike se ne čuvaju u memoriji uređaja i vremenom nestaju, kao što nestaje i sam račun. U nekim radovima koristim istu traku više puta: slike se preklapaju, ocrtavaju se siluete, pojavljuju se tragovi svakodnevice — računi, otisci, slike.

Nismo večni. Postojimo telom — ranjivim i konačnim. Ove fotografije su čežnja za mladošću, nežnost prema sebi, želja da se sačuva toplina prolaznih stanja; ali iza lirike stoji konkretan fizičko-hemijski proces: slika nestaje pod dejstvom svetlosti i vazduha.

Serija je nastajala dve godine. Ovo je njena prva potpuna izložba — trenutak javnog nestajanja. Nakon toga, fotografije će biti odložene u fascikle. Nadam se da ću ih za dve godine ponovo prikazati — da vidim šta je ostalo. Možda — skoro ništa.

Ovu izložbu posvećujem našem telu i njegovom privremenom postojanju. Iščezavajući kadar, poput bledećeg fragmenta sećanja, postaje dragoceniji, prepoznaje se do samog kraja i rastapa se u apstrakciji.

Nadežda Lopardina