Abul Mogard (IT)

Abul Mogard, alter ego italijanskog muzičara Gvida Zena, nastupiće u nedelju 8. februara u novosadskom omladinskom centru “CK13”, u sklopu evropske turneje na kojoj će predstaviti svoj najnoviji album “Quiet Pieces”. Poznat po evokativnim albumima i intenzivnim, meditativnim živim nastupima, sa sedištem u Rimu, nastupao je na prestižnim festivalima i u renomiranim prostorima širom sveta, među kojima su Berlin Atonal, Poesía en Voz Alta (Meksiko Siti), Centar Pompidu (Pariz), Centro de Cultura Contemporánea Condeduque (Madrid), Auditorium San Fedele (Milano), Le Guess Who? (Utreht) i Southbank Centre (London).

Broj karata ograničen.

Early bird karte (prvih 20): 1800rsd
Redovna cena karte: 2100 rsd
Na dan koncerta: 2500rsd

1. Nastupili ste u Beogradu 2019. Deluje da se svet od tada prilično promenio — kako je to uticalo na vas i vašu muziku? Da li uspevate da zadržite sopstvenu umetničku viziju netaknutom ili je ona neminovno pod uticajem tih promena, hteli mi to ili ne?
Da, svet se mnogo promenio, kao i moj lični život tokom poslednjih godina. U to vreme sam još živeo u Londonu, a naša ćerka se rodila 2019, nedugo posle koncerta u Beogradu. Ubrzo nakon toga preselili smo se porodično nazad u Italiju. Samo to je donelo mnogo promena. Povrh toga, tu su i sve šire promene u svetu, koje zasad, iskreno, ne deluju baš pozitivno. Kako je moja muzika odraz i transpozicija mojih sopstvenih osećanja, sve te promene — i globalne i lične — svakako su na mene uticale na različite načine. Istovremeno, trudim se da zadržim svoju viziju netaknutom. Ono što zaista pokušavam jeste da pravim bolji rad, da razvijam projekat i da održim osećaj doslednosti u onome što radim.

2. Na koji način je disonanca bila važna na vašem najnovijem albumu „Quiet Pieces“ iz 2025. godine? Kakvu je intrigu u vama probudila i kako vam u tom kontekstu rezonuje opus Fila Nibloka, naročito njegova upotreba dugih tonova?
U svom radu sam oduvek koristio određenu količinu disonance, koja ne dolazi nužno direktno iz muzičkih nota u mojim kompozicijama, već se često pojavljuje kroz alikvote nastale distorzijom, koju intenzivno koristim. Ovoga puta, iz radoznalosti i istraživačkog poriva, kupio sam album Fila Nibloka, čiji rad tada nisam dobro poznavao. Otkrio sam da njegovi dugi tonovi, ponekad prilično teški za slušanje, mogu postati neobično očaravajući, naročito kada se puštaju glasno, kako je on često preporučivao. To iskustvo me je podstaklo da poguram svoj zvuk malo dalje, gradeći slojeve zvukova koji su međusobno slični, ali ne sasvim isti. To je dovelo do interferentnih obrazaca koji su postali hipnotišući i koji su, zajedno sa alikvotima nastalim distorzijom, na kraju delovali prilično utešno.

3. Koliko vam je važno da napravite jasnu razliku između novog albuma i prethodnog? Ili je to prirodan nastavak — možda čak i neodvojiva celina — ili ipak postoji neka vrsta „reza“?
Više je u pitanju prirodan nastavak. Uvek se trudim da zadržim zajedničku nit između albuma, ali mi je važno da svaki put pronađem novi način predstavljanja svoje muzike kada objavljujem novo izdanje. Ponekad, kada radim sa nekim drugim — na primer na albumu sa Grand River — pokušavam da se izmestim iz zone komfora da bih video šta će se desiti, i u tom procesu sam zaista uživao u rezultatu. Rekao bih da mi je cilj da pronađem nova rešenja, a da pritom zadržim jasnu vezu sa prethodnim radovima.

4. Vaša saradnja sa R. A. Irisarrijem i zajednički nastup na festivalu Le Guess Who? 2024. godine rezultirali su lajv izdanjem pre godinu dana. Kako je nastala konačna forma te long-form kompozicije? U kojoj meri je to bio rezultat razmene ideja sa Rafaelom, a koliko je toga prepušteno improvizaciji?
Saradnja sa Rafaelom bila je veoma prirodna i nismo osećali potrebu da previše planiramo unapred. Zanimljivo je da radimo na vrlo slične načine i ponekad čak koristimo iste zvučne alate, iako je njegova praksa više fokusirana na gitaru, dok je moja usmerena na sintisajzere. Nakon završetka albuma počeli smo zajedno da sviramo koncerte. Obično radimo sa osnovnom strukturom zasnovanom na našoj muzici, crpeći materijal iz numera sa albuma, ali i iz drugih komada proisteklih iz naših autorskih kompozicija. Istovremeno, lajv nastup ostaje prilično otvoren. Slobodno se krećemo između pripremljenog materijala i improvizacije, tako da svaki koncert bude vrlo drugačiji, čak i kada set-lista ostane ista.

5. Da li omot albuma prethodi muzici — kao slika koju imate na umu tokom stvaranja — ili se on postepeno kristališe tokom vremena? Ili ga možda ostavljate za sam kraj, kao nešto što zaokružuje celinu?
Veliku većinu mojih omota radi Marja de Sanctis, sa kojom sarađujem još od svog prvog kasetnog izdanja iz 2012. godine. Dajem joj mnogo slobode i volim da budem iznenađen onim što nastane nakon što je album završen. U tom smislu, omot često deluje kao završni, neočekivani element koji kompletira celinu.

6. Muzika je neverbalni medij, naročito instrumentalna muzika, pa me zanima da li neka posebna književnost ili poezija — nešto što se u potpunosti oslanja na reči — ima ulogu u vašem izrazu, bilo kroz njenu promisao ili konkretnije kroz nazive numera?
Voleo bih da čitam više, ali ipak kupujem priličan broj knjiga i one mi svakako postaju izvor inspiracije, naročito za nazive numera. Neki od mojih izvora inspiracije bili su Italo Kalvino, Horhe Luis Borhes i, u skorije vreme, Vilijam Blejk. Volim da posmatram reči, njihov vizuelni aspekt na stranici, njihov tok i slike koje prizivaju. Ponekad pronalazim veze između tih slika i svoje muzike.

7. Da li biste izdvojili neku od ovih faza kao vrhunac procesa: početnu ideju albuma, rad na njemu, njegov svršetak ili objavljivanje/izvođenje — deljenje sa svetom?
Sve su to važne faze i svaka nosi sopstveno uzbuđenje. Obično ne počinjem sa jasnom idejom celog albuma. Više je u pitanju postepeni razvoj pojedinačnih kompozicija koje u nekom trenutku počnu da deluju kompatibilno jedna s drugom i na kraju postanu album. Posebno uživam u početnoj ideji jedne numere, kada možete da osetite, čak i na vrlo malom, gotovo atomskom nivou, da u njoj postoji potencijal. Taj osećaj mi daje energiju da verujem u ideju i da nastavim da radim na njoj dok ne osetim da je završena. Neke numere su nastajale godinama. Snažno sam verovao u njih, ali dugo nisu funkcionisale, sve dok se iznenada ne pronađe rešenje. Često je ono vrlo jednostavno, ali mogu proći godine da se do njega dođe. Ipak, rekao bih da su završetak i objavljivanje albuma za mene verovatno glavni vrhunac.

8. Na kraju, kakva su vaša očekivanja od nastupa u Novom Sadu i šta publika može da očekuje u poređenju sa koncertom u Beogradu?
Pre svega, nadam se da će publika uživati. Koncert će biti veoma drugačiji od onog u Beogradu. Tada sam, u Dragstoru, predstavljao album „Above All Dreams“, dok će ovoga puta set biti zasnovan na mom najnovijem albumu „Quiet Pieces“. Radujem se tome.

Facebook event