Misao i sećanje: Mika Lovre Milović

„Najveća iz roda ptica pevačica.

Veoma inteligentna.

Živi gde hoće.“

Ovako je, u nekoliko udarnih rečenica, Igor Kolarov opisao gavrana. Takav je i na crtežima Mike Lovre. Nije ptica selica kojoj se zna put i vreme – jesen-proleće-jesen. Gavran sam bira vreme i mesto. O tome priča priču potez, bezbroj linija od kojih se na kraju izdvaja jedna, koja je jedino i moguća u tom trenutku. Posmatraču jasno ukazuje na smer, ali i na sam pokret, svojevrsni sinkretizam slike, pokretne trake i boje. Na ovim, naoko dihromatskim crtežima, boja i linija spajaju se u jednu kategoriju. Preklapanjem suvog pastela, oštrog poteza olovke, raznih vrsta ugljena, i prstiju koji služe umesto četke, gavran-boja se dobija neslućene odsjaje, preko mutnog sjaja sedefa, blistavog antracita pa do vizantijski ljubičastog. Dostojansveni stogodišnjak, kome ništa na svetu nije nepoznato, traži prostor na velikim formatima. Jer, gavran je poslat da donese poruku. Ili da je prenese.

Umetnički izraz Mike Lovre duboko je ukorenjen u tradiciju, bez obzira čiju. U ovom slučaju, nordijsku. Njen gavran je sjedinjeno dvojstvo, Odinovi pratioci i pomagači, njegove oči i uši, Hugin i Munin, misao i sećanje. Međutim, bez obzira na velike formate, nema mesta za Sveoca, pa čak ni za oba gavrana. Oba su se spojila u jednog, ogromnih krila i svetlucavih očiju, sveznajućih i tužnih. Bilo da u u kljunu nosi jaje iz koga će nastati svet, ili besno uzleće prema nečemu samo njemu znanom, on je dvojstvo. Jer jedno bez drugog ne može. Sećanje, kolektivna svest rase, polako se potiskuje i sigurno briše. Bez sećanja, nema ni misli, ni čoveka. Ako se prekine ta nit, i zaboravimo šta je bilo (ili šta će biti, svejedno je), neminovno se gubi sposobnost stvaranja. A to je ona nevidljiva iskrica kojom je Stvoritelj prema liku svome načinio svoje završno delo. Dakle, nestanak pamćenja, nestanak misli i stvaranja, i nestanak čoveka. Mika Lovre ne postavlja pitanja, i ne nudi odgovore. Kao i njeni moćni glasnici ona prenosi poruku, jedino što može. Kome, znaju samo stvaraoci i glasnici. Da li će je razumeti, ni to nije od presudne važnosti. Važno je saopštiti, glasom, slikom, mišlju, rečju, bojom, pokretom. I time je poslanstvo ispunjeno.

Ana Bujić

Mika Lovre Milović (1973) rođena je u Livnu (BiH). Diplomirala je 2002. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti Univerzita u Beogradu, Odsek zidno slikarstvo. Član je slikarsko-grafičke sekcije ULUPUDS-a, i u statusu je samostalnog umetnika. Priredila je sedam samostalnih izložbi i učestvovala na mnogobrojnim grupnim izložbama u zemlji, regionu i širom Evrope. Izlagala je na međunarodnim izložbama grafike malog formata, kao i na bijenalima u Italiji, Grčkoj, Poljskoj, Hrvatskoj, Rumuniji, Ukrajini, Belgiji... Učesnica je više likovnih kolonija. Osim grafikom, bavi se slikarstvom i pedagoškim radom. Živi i stvara u Beogradu.