General u svom lavirintu: Ksenija Vučićević

*Otvaranje izložbe neće biti održano. Izložbu možete posetiti od petka, 4. jula, tokom redovnog radnog vremena Umetničkog prostora U10, od 12 do 20 časova.

„Do vraga”, uzdahnu. „Kako da izađem iz ovog lavirinta!” 

Ulazak u Ksenijine radove – a njeni radovi su prostor(n)i, crteži prostora, pokreti o prostoru i u prostoru – deluje kao san snova, kao naglo oživljena sintagma u čiji smisao se ne udubljujemo, sve dok nas nešto naprasno ne uvuče unutra. U trenutku susreta sa papirom, sa gomilom papira po zidovima, taj san postaje lucidan, potpuno svestan snova, i posmatrač, naglo probuđen u magnovenje, postepeno bira u koji će mikroformat da se zagleda, koje će sećanje da prepozna kao svoje. Utom, kao u ogledalu prostora sa crteža, oko posmatrača zaluta u introspekciju, i, titrajući beskrajnim prostorijama sopstvene predmetnosti i stoga – prolaznosti, odjednom saznaje: ovde nema nikoga, ovde nema nikoga a sve tinja od prisustva. Ulazak u Ksenijine radove deluje i kao déjà vu – sve je tu već poznato, bili smo tu – u autu, u tunelu, na nadvožnjaku, u kafiću, za šankom, pred čašama, pod lampama, u dubokim ulicama i hodnicima, duboko u sebi. Izgleda kao da je posredi isto to, samo malo drukčije, baš zbog te razlike i malo lepše: prostire se i preplavljuje nas.

Naizgled jednostavan izbor tehnike – blago tonirani, okerasti papir i grafitna olovka – deluje naivno, kao pribor predškolca, kao sadržaj svake pernice, kao detinjstvo. Ipak, taj potez olovke crta put kroz lavirinte kojima Ksenijin autentični – i već prepoznatljivi – likovni jezik luta, tražeći najpogodniji izraz. Naime, repetitivni potezi olovkom nikako (barem zasada) ne sklizavaju u nasumično žvrljanje, ne gube ritam, već ponavljanjem imitiraju konstantno naviranje sećanja, poznatih a ipak za nijansu izmenjenih slika. Posmatrano izdaleka, radovi prekrivaju cele zidove stabilnim i realističnim reprodukcijama, što stvara iluziju fiksiranosti, statičnosti i neupitnosti sećanja. Ipak, približavanje otkriva isparčanosti, nedoslednosti i stoga propadljivosti, efemernosti i posmatranog i posmatrača, čime umetnica, markesovski, dodaje magiju realizmu, kroz nizove navrat-nanos povezanih papira, kroz sitne poteze olovkom, povremena preklapanja i šupljine koje probijaju tek kad autorka spoji delove u kvazicelinu na zidu, na tom belom prostoru naših očekivanja. U tim slojevima grafita naglo iskrsavaju reči – imena, moja ili tvoja – toponimi, grafiti, interne, lokalpatriotske i situacione fraze, neposredna jezička komunikacija koja se krije u senkama i senčenjima. I upravo tu, u namernim nepreciznostima, Ksenijina umetnička artikulacija svega što je čini – Markesa, Servisa, Milanovca – dobija autentičnost koja se ne može uhvatiti iz čiste deskripcije izložbe ili pojedinačnog rada: tu grafitna olovka i papir otvaraju vrata žirafi, barskoj stolici, uzmi račun-u, video-nadzoru, toplom i dobrom prostoru, svima prepoznatljivom, premda krajnje intimnom. 

U tom smislu, sve što sa distance deluje stabilno i monumentalno, Ksenija u srži razgrađuje: na nivou tehnike, ali i tematike, njeni radovi otvaraju prostor izvan ustaljenog, pokazuju slabosti sred dugačkog i detaljnog rada, izlaze iz linearnosti – percepcije, ali i vremena i trajanja. Poput Kleovog Angelusa, kojeg Benjamin zamišlja zagledanog u prošlost, dok ga, sa leđa, u budućnost vuče oluja napretka, Ksenijina imaginacija tera nas da povučemo sigurnosnu kočnicu u vozu progresa, izvlačeći nas izvan kapitalistički ustrojenih imperativa žurbe i salonsko-projektne umetnosti, i vraćajući nas na mesta gde istovremeno nastajemo i nestajemo. Lavirint kojim luta njena subjektivnost nije put velikih: to je prostor tebe i mene, naše omiljeno mesto. 

(Tekst o izložbi Emilije Vučićević)

___

Ksenija Vučićević (2000, Gornji Milanovac) je završila osnovne (2022) i master (2023) akademske studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi prof. Simonide Rajčević. Tokom studiranja bila je stipendistkinja Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a na master akademskim studijama postala je i stipendistkinja Fonda za mlade. Trenutno je na doktorskim umetničkim studijama na matičnom fakultetu, pod mentorstvom doc. Nemanje Nikolića. Izlagala je na mnogim grupnim izložbama u Srbiji i inostranstvu – poput ,,Masterpieces V” u Beogradu (2023), međunarodnom projektu ,,Inter/Akcija 2023” u Beogradu i Banja Luci, kao i izložbi ,,Mind the gap” (2024) u galeriji Šira u Zagrebu. Realizovala je tri samostalne izložbe: ,,U potrazi za velikim Moždaˮ (2024) u Uličnoj galeriji u Beogradu, ,,Magla se dižeˮ (2024) u galeriji Doma omladine Beograda i ,,de: konstruisati/re: konstruisatiˮ (2025) u Modernoj galeriji kulturnog centra u Gornjem Milanovcu. Dobitnica je nagrade na 4. Međunarodnom bijenalu male grafičke forme „Between Black and Whiteˮ u Poljskoj (2021) i pohvalu stručnog žirija na 16. Međunarodnom bijenalu umetnosti minijature u Gornjem Milanovcu (2022). Učesnica likovne kolonije ,,Mina Vukomanović Karadžić 2023” na Savincu.