Ispod soli: Lin Gerkman

Debeo sloj pod nogama — grub, industrijski, koristi se protiv poledice. Tlo nulte tačke prekriveno je solju, ne radi čistoće ili konzervacije, već nečeg bližeg abraziji. Površina krcka dok se krećemo kroz prostor, ne čuvajući bezbednost, već površinsko sećanje.

Rasuti fragmenti izranjaju u kristalnom: jezgra i kičme uzoraka asfalta, odbačeni, izvađeni iz plitkih utroba puteva i mostova. Među njima leži nekoliko štitnika za kolena — prvobitno izrađenih od pene, sada livenih u čvrst aluminijum, uglačanih peskom, a ne habanjem; hladne i teške strukture. Nijedno telo ih ne ispunjava, ali pritisak je nagovešten — oni zadržavaju formu koja ostaje povijena i nepomična: klečati ovde znači istrajati. Umetnik pravi zaokret — pažljivo sakuplja rasute materijale, čuva ih, arhivira, a zatim ih vraća da budu (namerno) uzemljeni. Od upotrebe do spomenika, od funkcije do fosila.

Ostaci, i svakodnevni i specifični, ukazuju na neku vrstu svetog otpada — termin kojim se Gerkman već bavio u izložbi Sacred Waste Lot u galeriji DobraVaga (2023) — odnoseći se na materiju koja je isključena iz ciklusa korisnosti, ali nije odbačena. Kao i u logici spomenika i ruševina, gde predmeti rada ili traume postaju mesta poštovanja, određeni infrastrukturni relikti odbijaju da nestanu. Oni ostaju kao darovi, previše iscrpljeni za funkciju, ali previše nabijeni značenjem da bi bili odbačeni. Iako su umetnikovi procesi ukorenjeni u sistematizaciji, ovde ne katalogizuje artefakte, već ih ostavlja da počivaju, poluuronjeni — pozivajući na nešto bliže ritualu nego razumu  [...]

(Odlomak iz teksta o izložbi Povratak u rudnike soli Valerije Intihar)

-

Lin Gerkman (1995, Ljubljana) je vizuelni umetnik iz Slovenije. Njegova multidisciplinarna praksa zasniva se na fotografiji, arhivskom istraživanju i terenskom radu, a često poprima oblik prostornih instalacija. Njegov rad istražuje tranzicione periode savremene istorije, fokusirajući se na tragove koji ostaju nakon promena političkih, ekonomskih i društvenih struktura. Kroz asamblaž pronađenih slika, industrijski proizvedenih objekata i slojevitog arhivskog materijala, on gradi guste vizuelne mreže koje razotkrivaju isprepletenost ličnih narativa, istorijskih događaja i sistema moći. Njegova praksa ispituje tenziju između privatnog iskustva i institucionalnog autoriteta, otkrivajući poetski potencijal unutar stvarnosti oblikovanih kapitalom, državnom kontrolom i masovnim medijima. Izlagao je samostalno i na grupnim izložbama u Austriji, Australiji, Hrvatskoj, Češkoj, Nemačkoj, Grčkoj, Srbiji i Sloveniji.